Начелник Округа приредио пријем за Белог Марковића

Поводом недавног добијања Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије, начелник Колубарског округа Војислав Јовановић приредио је јуче у Војводином салону хотела „Гранд“ у Ваљеву пријем за књижевника Радована Белог Марковића. Пријему су присуствовали и градоначелник Ваљева Станко Терзић, председник општине Лајковац Живорад Бојичић, директорке лајковачке и ваљевске библиотеке Снежана Бугарчић и Зорица Милинковић, млади Дарен Миливојевић и бројни новинари.

– Давно се у Ћелијама код Лајковца, нећу рећи код Лазаревца него баш код Лајковца, родило једно дете и кренуло да учи да хода узводно, Колубаром. Није хтело низводно, него узводно и дошло до ваљевских планина, ту сазревало, расло и вратило се у свој Лајковац низводно. Да напише оно што остаје део велике историје целог овог краја и српског народа. Повод данашњег дружења са Радованом је једно велико признање. Када добијете од еснафа признање за животно дело то знајте да је искрено…Хвала Богу, Радован има много признања, много превода, нашао се и у ђачким уџбеницима и његова будућност биће вечна, памтиће га генерације и наше деце и наших унучића, и изучаваће оно што је Бели у свом животном веку направио и урадио.

Након што се пригодним речима у име Ваљева угледном књижевнику захвалио градоначелник Станко Терзић, подсећајући и на недавно његово учешће у представљању ваљевске библиотеке у Народној библиотеци Србије, присутнима се обратио и Живорад Бојичић, први човек Лајковца:

– Морам истаћи да се Лајковац, нажалост, више маћехински односио према Радовану него што је он то заслужио. На нама, млађим генерацијама је да то исправимо. Ту укључујем и себе с обзиром да сам цео Радованов опус пратио још од малих ногу, пре свега као средњошколац у Лајковцу, а потом и док сам студирао Правни факултет у Београду. Поносан сам што сам, када се Радован вратио у Лајковац, то је било далеке 1994. године, био први председник Управног одбора Градске библиотеке када је Бели постао њен управник, а после неколико година смо направили и простор у којем је и сада Библиотека. Нас двојица смо, пре годину и по дана, заједно са тадашњом управницом Споменком Миливојевић поставили темеље за још једно благо Лајковца. Наиме, из Малог Борка ће у део Лајковца звани „Војни круг“ бити пресељена два споменика културе, Радића конак и Конак Брене Михаиловић. Предвидели смо да управо у Радића конаку буду смештене старе књиге и записи који се сада чувају у Градској библиотеци, као и археолошки део који се привремено налази ван Лајковца. Тако ћемо омогућити да сви које воле културу и историју то погледају на једном месту.

Одабраним речима књижевнику су се захвалиле и Зорица Милинковић, директор Матичне библиотеке „Љуба Ненадовић“ у Ваљеву и Снежана Бугарчић, директор Градске библиотеке Лајковац, а потом је свима узвратио Радован Бели Марковић:

– Опште коло видимог и невидимог, како песник каже, зауставља се данас и овде, али на трен само, колико да грешни човек сагледа иза себе путе и појми, притом, како је простор сећања, памјати оних који за нама остају, свих путева право одредиште. Почаствован сам пажњом која се нашој књижевној маленкости указује овде у белом Ваљеву, топусу нашег приповедања, граду који нам се худим веком највише белео у мраку овога света. И не само бело Ваљево, него и са брдима сва Колубара, постојбина умника, јунака и светаца, овај длан земље Србије који као наш завичај с поносом узимамо… Само се упола шалимо када кажемо да ова, за животно нам дело повеља, за нас тек од данас има пуну важност у белом Ваљеву пошто је оверена – поентирао је у свом стилу Бели Марковић.

Повељу за животно дело Радовану Белом Марковићу Удружење књижевника Србије доделило је на редовној годишњој скупштини одржаној средином децембра у Београду.