У селу Ћелије код Лајковца у суботу је одржан научни скуп посвећен сабраним делима Радована Белог Марковића (1947, Ћелије). Други научни скуп о књижевности знаменитог Лајковчанина и једног од најпознатијих српских писаца окупио је 15 тумача његових дела које је предводио проф. др Радивоје Микић. По жељи аутора, скуп је одржан у његовом родном селу, у издвојеном одељењу ОШ „Миле Дубљевић“ у Ћелијама, где је пре скоро 60 година (1955. године) ступио у свет писмености који ће га пуно година касније довести у врх српске прозе.

У свечаном делу учесницима су обратили садашњи учитељ школе у Ћелијама, директорка Градске библиотеке Снежана Бугарчић, скуп је благословио отац Владан, изасланик владике шумадијског Јована, а отворио председник Општине Живорад Бојичић.

– Част ми је и задовољство што данас и управо овде, у ћелијанској Основној школи, отварам Научни скуп, посвећен промишљању књижевног дела Радована Белог Марковића са становишта књижевне науке. Радован Бели Марковић, уважени наш суграђанин и велики српски писац, управо је овде, у овој Школи и у овој учионици, пре скоро 60 година, срицао прва слова и отварао очи за тајне овога света, сасвим сигурно не слутећи овај час и овај скуп, уприличен у славу његовог приповедања. Подупирући Градску библиотеку у науму да на свет изађу сабрана дела Радована Белог Марковића, општина Лајковац се тек унеколико одужила нашем Писцу, човеку који је прославио Колубару, Бело Ваљево, Лајковац и родно село- Ћелије и Враче брдо, које му из ових клупа бејаше пред очима…. Проглашавајући овај скуп отвореним, желим Вам успешан рад, срећу у животу и свако добро, а нашем Писцу – од Бога здравље и нове књиге, на наше удивљење и добробит српске књижевности… – закључио је Бојичић.

Видно узбуђен, у учионици у којој је учио прва слова, последњи је говорио Радован Бели Марковић:

– Чини ми се да је превише части за књиге овде стојећег писца, у минуло доба сетно загледаног, који дугим веком и пустом надеждом себе заварава да је онако како није, и како не може ни бити, све вичнијим кораком гредећи – тамо, гдено сви живи појти морају… Али, тако је како је…Ево ме, пренемоглог, у својој школи, после безмало шездесет година.Сета је моја саморазумљива, а и прошарица позне радости – што је школа ту, на месту гдено и некоћ бејаше, и што у скамијама њезиним нова ђачад прва слова сричу…Ред заповеда и бољи обичаји поискавају да се прићутим мало о овоме што сам заподео и да овом, књижевних тумача одличном скупу, препустим о стварима књижевним да просуђује, како их Бог учи и властито умље напућује, с примећењем да се белог ‘леба од књижества нисам најео, као ни други којима књижество бејаше и јест живот сами, уз добру веру да те и такве сви знамо, и да је стога излишно да се наглас преслишавамо – део је беседе Белог.

У радном делу излагања су имали познати тумачи Радовановог дела професор Радивоја Микић, Стојан Ђорђић и Милан Ковачевић, затим др Драгана Тодоресков и доцент Милан Алексић, проф. др Миланка Бабић, Александра Бијелић и Јасмина Тонић, као и нова генерација која проучава прозу Белог Марковића – Оља Василева, Јелица Живановић, Вања Јекић, Наталија Јовановић, Соња Миловановић, Илијана Чутура и Лајковчанин Дарен Миливојевић. Комплетни есеји биће објављени у Зборнику радова са овог научног скупа чији ће уредник бити професор Микић.

Отварајући научни скуп, професор Микић је између осталог подвукао:

– Пошто тумачење дела једног писца није посао који започиње и окончава једна генерација проучавалаца књижевности, логично је што се започето наставља и што су данас овде у већини баш они који тек започињу озбиљније бављење прозом Радована Белог Марковића. Ни у једном разговору о прози Радована Белог Марковића не могу да се мимођу питања језика и стила. Реченица Радована Белог Марковића, њен лексички склоп, њена мелодија и ритам, тропичне компоненте унете у њу, елементи су који нам јасно стављају до знања да пред собом имамо прозног писца који спада у ону врсту писаца у коју упиремо поглед увек кад желимо да докажемо – да је књижевност језичка уметност.

О најбитнијим језичко-стилским карактеристикама збирке прича „Живчана јапија“, говорио је Милош Ковачевић. Стојан Ђорђић је говорио о вампирима у прози Радована Белог Марковића. На композицију збирке „Мале приче”, која заузима веома важно место у Марковићевом опусу, указао је Милан Алексић. Соња Миловановић анализирала је лексику у причама Р. Б. Марковића. Мало је међу српским прозаистима, примећује Драгана Тодоресков, жанровски разноврсних писаца као што је Р. Б. Марковић. И тако редом…

Организатор скупа била је Градска библиотека Лајковац, која је уз покровитељство Општине Лајковац почетком године била издавач књижевног опуса Белог Марковића. У комплету је тринаест књига: „Паликућа и Тереза милости пуна”, „Швапска коса”, „Живчана јапија”, „Сетембрини у Колубари”, „Мале приче” и „Аша” „Лајковачка пруга”, „Лимунација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”, „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Девет белих облака”, „Оркестар на педале”, „Кавалери Старог премера” и „Госпођа Олга”.

Београдска промоција сабраних дела Белог Марковића биће одржана 9. октобра у Коларчевој задужбини.

{gallery}2014_09_29{/gallery}