У порти манастира Светог Ђорђа у селу Ћелије, код Лајковца, родном месту књижевника Радована Белог Марковића, данас је свечано уручена награда која носи име познатог српског савременог писца. За најбоље прозно дело на српском језику објављено у 2022/23. години жири је прогласио књигу Емира Кустурице „Видиш ли да не видим“ у издању Српске књижевне задруге. У име овогодишњег добитника, који је због снимања филма тренутно у Русији, признање је примио академик Матија Бећковић.
Уручујући му повељу, директорка лајковачке Библиотеке „Радован Бели Марковић“ Снежана Шкорић је подсетила да је библиотека Белом била друга кућа, чија су деца биле књиге, чији су живот биле необичне, чудесне и задивљујуће речи, а да је стварајући неуморно четири деценије, инспирисан местом свог рођења и живљења, постао је један од најзначајнијих српских прозаиста.
Констатујући да сада две библиотеке овог краја носе име наших недавно преминулих писаца: љишка Милована Данојлића, а лајковачка Белог Марковића, академик Бећковић је рекао:
– Када сам први пут чуо да се у Ћелијама родио Кодер, најзаумнији зналац српскога језика, онда сам лако објаснио одакле овде и Радован Бели Марковић. Изглeда да постоји неки проток језика испод земље и шикне на одређеним местима као гејзир, а да je једнo такво место ово на којем смо се ми сада окупили. То су као оне бубе које испредају конац па се и саме замотају и тако настају ћилибари. Тако су и те књиге њихове драгуљи, ћилибари, које се не могу до краја одгонетнути нити разумети, нити има потребе да се то до краја учини. Бели је то испредао неуморно, до последњега даха. И то чудо српскога језика, који спада у најлепше на свету, има и овакве писце, зачаране тим језиком, који доказују његову дубину, тајну и величину.
Емир Кустурица је упутио речи захвалности из Русије „захваљујући свима на признању које носи име, како је већ давно примећено, најнеобичнијег писца наше српске савремености Радована Белог Марковића“ и својеврсно писмо Радовану, проткано његовим прозним стилом и јунацима, које је прочитао Бећковић.
– Драги Радоване, плави сателит који сам још као младић у небесна пространства хитнуо, а који ми се јавља у свим невољама и вољама, залебдео је и изнад шина лајковачке пруге, узвинуте у небо, Путникове циглане и помесне црквице, и свих зиданица које си саградио, нарочито понад судбина твојих јунака који често ван сопствених духовних скривница и нису били своји, као што се ни ми немамо и „нисмо при себи“ тамо где „живот се вуче полако, као између ровова“. Ипак, загледаног у твоје листине „спрам срозане свеће“, мислим да ме је осветлила звезда за којом је трагао Михајло бунарџија, да сам омирисао багрење које се њихало понад главе инжинира Девечерског, а да су се пред ногама мојим укаљале пољане док сам за собом ходио, или према себи, док се у унутрашњости мојој одвртао и „неки сањалачки гвинт“. Оно што сигурно знам, драги Радоване, јесте да ћемо се заувек имати „у краљевском језику српском“, у којем ћемо ходати пажљиво, а опет одважно, знајући куда смо намерили, као анђели наши по жици – изнад Дрине или Колубаре, свеједно. У томе је ствар. Стога, дубок наклон теби – за кога се сигурно чуло и пре но што си био! „Радован Бели Марковић, Задња пошта Небо“.
Жири у саставу др Слађана Илић, председник, др Весна Тријић и мастер Дарен Миливојевић једногласно се определио за књигу „Видиш ли да не видим“ Емира Кустурице, објављену 2022. године у Српској књижевној задрузи.
– Приповедачева природа, над којом смо све време запитани, као и висока уметност коју неспорно с разлогом увек повезујемо с њим, умножавају фантазмагоричне слике и чврсто их повезују, иако је између њих низ динамичних реалистичних епизода – хуморних, лирских, полемичких када је у њиховом средишту „караказан“ историје и/или савремени свет и његово лицемерје… У књизи Емира Кустурице, као и код Радована Белог Марковића, како читајући и поредећи закључујемо, анђели мењају обличја и функције и овај свет чине зачудним. То исто чине фантастички призори већ познатих књижевних јунака српске и светске прозе, најчешће у новим или пак унеколико измењеним ролама у односу на „оригинал“. У сличним позицијама су и писци који у њиховим делима постају јунаци. Неки од таквих писаца јунаци су и ван света књиге, као што је то Петер Хандке – каже се у закључку образложења жирија, који је прочитала др Слађана Илић, власница два доктората на тему прозе Белог Марковића.
У име општине Лајковац, покровитеља награде, присутне је поздравио заменик председника Обрад Милутиновић. У уметничком програму су учествовали спикер Радмила Новаковић читањем одломака из „Видиш ли да не видим“ и вокални солиста Мила Ристовић уз гитарску пратњу Марка Стојковића. Водитељ је била глумица Ангелина Лукић.
Књижевна награда „Радован Бели Марковић“ установљена је прошле године, након смрти познатог књижевника. Емир Кустурица је други добитник ласкавог признања, а први је била Славица Гароња за роман „Шапати Мале Влашке“. Организатор конкурса је Библиотека „Радован Бели Марковић“ из Лајковца.
