Културни догађај године у Лајковцу свакако је објављивање сабраних дела Радована Белог Марковића, велики заједнички подухват Општине Лајковац као финансијера и Градске библиотеке Лајковац у својству издавача, као и Редакцијског тима предвођеног проф. др Радивојем Микићем. У препуној великој сали Градске куће на промоцији едиције све је одисало посебном атмосфером, узбуђењем и изразитим свечарским карактером. Како и не би, када су ово прва сабрана дела једног од најпознатијих савремених српских писаца, а тиме је Лајковац учинио велику част свом најпознатијем суграђанину, који већ годинама проноси славу мале вароши на Колубари.

У великој сали Општине окупили су се бројне личности из јавног живота, Радованови пријатељи и сарадници. Као што и Бели својом књижевном славом чини част Лајковцу, тако су се и Лајковчани сетили да капитални подухват учине поводом 65 година живота и четири деценије активног присуства у српској књижевности. Најбоље је то на свечаности одсликао председник општине Живорад Бојичић:

– Општина Лајковац и Градска библиотека овај капитални пројекат су успешно завршили за годину дана, а Радованове књиге су угледале светлост дана, на радост свих љубитеља књижевности. Поносни смо на Књижевника, на нашег суграђанина, комшију, пријатеља, јер у малој средини као што је Лајковац, он нам је све то.

Снежана Бугарчић, директорка Градске библиотеке, најавила је да се после овог подухвата њен колектив већ припрема да следеће године на одговарајући начин обележи 45 година живог присуства Радована Белог Марковића у српској књижевности.

Видно узбуђен, Радован Бели Марковић је, између осталог, рекао:

– У тринаест снопића увезало се све моје руковедање по пољима доба и душе, с тим што се књижевних сочиненија овакво собраније са жетвом тек условно може упоређивати, почем жетва као свети посао у доба јулијских сунчевина сваког года пада док се зрело лето тек навешћује, дочим жетва ова књижевна тек једаред ако ли за пишчевог века дође, обично у зло доба када се сенке издужују, а видими свет у модром сутонском снегу стане се указивати. Коме ће остати то што сам неком наруковедао? Неког добра у тринаест ових књига затекну ли се, ма и реч једна и словесло ли је, као жеравица на длану, преношена биће у године; а све друго у зјапини заборава сокрасиће се, другог пута не има. Како год да било, а некако мора бити, драгом Богу хвала да сам на сатворењу и колубарским плесмом што ме је рођењем удавио краљевским језиком српским и велепном српском патњом, не кукајући али ни црнину не скидајући, старао сам се својим веком и у свом приповедању добротом та патња да прозрачи и да се просвилени туга моја велика.

Професор Радован Микић је рекао да је Радован Бели Марковић изузетним језичким мајсторством и модерним књижевним поступком створио универзалну слику свога завичаја. Активирање више језичких слојева, ослањање на српску и европску књижевну традицију, ироничност и духовитост у приповедању само су нека од својстава његове прозе, јединствене и препознатљиве у српској књижевности нашега времена, речено је на скупу. Радован Бели Марковић један је од најпризнатијих савремених српских књижевника, о чему сведоче бројне награде и признања. Стални је сарадник Матице српске и члан ПЕН центра. Прве приче објавио је почетком седамдесетих година, а своје стваралачке потенцијале развио је у пуној мери средином деведесетих година. Слови за једног од наших најоригиналнијих писаца, а његови романи, како је оценила критика, “представљају до сада невиђено чудо у српском књижеству”.

У програму су учествовали драмски уметник Небојша Дугалић, женски гудачки квартет „White witches” и мешовити хор Културног центра «Хаџи Рувим».

Сабрана дела Радована Белог Марковића чини тринаест књига (3840 страна). од којих су четири посвећене приповедној прози (Швапска коса, Живчана јапија, Сетембрини у Колубари, Мале приче/Aша), а девет су романи (Паликућа и Тереза милости пуна, Лајковачка пруга, Лимунација у Ћелијама, Последња ружа Колубаре, Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, Девет белих облака, Оркестар на педале, Кавалери старог премера и Госпођа Олга).

Редакцијски одбор предводио је проф. др Радивоје Микић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, који је и писац уводне студије. Чланови одбора су: др Марко Недић, књижевни критичар, проф. др Стојан Ђорђић, редовни професор на Департману за српску и компаративну књижевност Филозофског факултета у Нишу, мр Слађана Илић, уредник у Заводу за уџбенике из Београда и професор Дарен Миливојевић из Градске библиотеке Лајковац.

{gallery}2013_11_24{/gallery}