Матична библиотека “Љубомир Ненадовић” из Ваљева и Ваљевска гимназија недавно су обележили 70. рођендан и педесетогодишњицу бављења књижевношћу Радована Белог Марковића, најзначајнијег савременог писца колубарског краја. У свечаној сали Ваљевске гимназије организовали су занимљив ученички округли сто, а затим и промоцију новог романа „Плава капија“. У току дана одржан је округли сто на коме су своја виђења стваралаштва истакнутог српског књижевника изложили ученици Карловачке гимназије, Филолошке гимназије и Ваљевске гимназије. Сваки ученик, њих 12, прочитао је по једну књигу из сабраних дела Белог Марковића (које је својевремено објавила Градска библиотека Лајковац под покровитељством Општине Лајковац), самостално су припремили своја виђења и приказе тих књига и на овом скупу надахнуто их представили. Осим тога, читали су и говорили одломке из дела, а било је и драмских приказа. Један од најзанимљивијих радова имала је Лајковчанка Јелена Лончар, ученица четвртог разреда филолошког смера, посвећен роману „Кавалери старога премера“. У вечерњим сатима, у истом простору, представљен је најновији роман Белог Марковића „Плава Капија“. О књизи, која је изашла из штампе почетком октобра, говорили су проф. др Радивоје Микић и проф. др Стојан Ђорђић, док је одабране одломке читала спикерка Радмила Новаковић. Професор Ђорђић је у свом излагању покушао да одговори на питање зашто Радован Бели Марковић пише тако компликовано, уједно говорећи и о лепоти његовог приповедања:
-Приметио сам код њега ту списатељску склоност да своје писање украшава, да користи скоро реторски поступак, можемо рећи да „кити и везе“. То је помало двосмислен поступак јер кити и везе, значи није то баш цела истина него има ту и нечега што је претерано, што на неки начин умањује релеванцију тог приповедања. Због склоности да своје причање украшава Бели Марковић користи други поступак – да компликује своје приповедање – и у том компликовању, мршењу нарације, оно што се кићењем и краснописом помало претерано каже ублажава се, па његово приповедање опет добија на тој релеванцији. Бели је писац који лепо приповеда, али који итекако има и шта да нам каже. Када имамо писца који каже нешто на најлепши начин и то тако да у односу на оно што је до сада написано, као и у односу на оно што ће можда још неко написати, то постаје нешто као мера лепоте, онда је то знак да имамо посла са великим уметником.
Проф. Др Радивоје Микић је констатовао да треба настојати да се додатно систематизује Марковићев опус  у смислу његовог доприноса српској књижевности и места у нашој књижевности.
-Он је један од оних српских писаца који пред себе постављају врло високе захтеве тако да повремено може бити у неспоразуму са својим савременицима у погледу његових очекивања, жеља и онога како замишљају књижевност. Али, он је писац који изнова враћа нашој књижевности не само уметничко достојанство него и оно што је за сваку уметност важно, а то је настојање да се истовремено дотакну најсуштинскија питања људског живота, а да се то учини на уметнички најефектнији начин.
Аутор се у свом маниру обратио аудиторијуму у препуној гимназијској сали, рекавши између осталог да гута кнедлу што није похађао славну Ваљевску гимназију, али да је истовремено поносан. „Истим махом сам поносан што ме је упркос томе Ваљевска гимназија познала, призивајући моје књижество и списатељску маленкост на суочења са читаоцима, то јест, на периодичне испите и овере мојих укоричених несаница пред коначну ригорозу“. „Плава капија“ је једанаести роман Белог Марковића, а објавила га је Издавачка кућа “Албатрос” из Београда.