Професори Филолошког факултета, познати књижевници и књижевни критичари, културни посленици и јавне личности опраштају се од прослављеног српског књижевника преко медија и друштвених мрежа. Издвајамо неколико изјава, преузетих са интернет издања новина „Данас“ и Новости“.
Академик Матија Бећковић каже за „Новости“ да је изненадни одлазак Радована Белог Марковића црни дан за бело Ваљево и лепу књижевност.
– Четама које ових дана испраћамо на онај свет придружио се и Радован Бели Марковић, мој присни пријатељ, племенити ваљевски род, расни писац, најособенији рукопис у данашњем српском писаном умећу. У вербалном делиријуму за какав није знала српска нарација изаткао је тканицу какву пре њега нисмо имали. Подигао је из гроба народни језик у учинио га књижевним, а таквог језка и таквог народа није било пре његових књига. Разјасницу његове појаве наслутио сам тек када сам негде набасао на податак да је и језички маг Ђорђе Марковић Кодер рођен у Ћелијама, код Лајковца. Помислио сам да можда постоји и крвоток језика који је у Ћелијама као гејзир шикнуо из земље и најпре дао Кодера, који се испредајући ту нит замотао у језичком ћилибару, а потом се Бели Марковић изборио да у том ћилибару не остане заробљен већ да то благо изнесе на видело. Поред бројних признања којима је заслужено овенчано његово дело остаје и осећај да смо му остали дужни. Можда пре свих Српска академија наука и уметности – каже Бећковић, опраштајући се од колеге и вишедеценијског пријатеља.
Академик Миро Вуксановић: Радован Бели Марковић је створио лајковачку књижевну републику и као њен доживотни кнез себи дао титулу “мними литерата РБМ”, рекао је Танјугу поводом смрти писца Радована Белог Марковића. Како је Вуксановић навео, Марковић је приповедачку власт одржавао “и назбиљ и нахвао”, по дубровачком примеру који је уносио у пределе завичајних Ћелија. “При томе је показивао да нико у српској литератури није као он био троструки оригинал – као човек простране и лепо наивне доброте која увек носи бар две неостварене жеље, као писац који обликује непознати свет од оног што је свима познато и као творац језика каквим се пре њега није писало”, каже Вуксановић.
Вида Огњеновић, председник ПЕН центра Србије, чији је дугогодишњи члан био Радован, дирљивим хвалоспевом опрашта се од колеге и пријатеља:
– Вест о смрти Радована Белог Марковића затекла нас је у неверици. Јесте се својим финим, мало сценским тоном жалио да га зафркава и сустиже немоћ, јесте се господски поштапао елегантним штапом, јесте тврдио да му је и Лјиг сада већ предалеко, а камоли Београд. А ми смо све то сматрали његовим особеним „прозним поступком“. И ево, сад је то збиља. Отишао је Радован Бели Марковић, дивни, насмејани, нежни човек доброте, духа и игре, који је до сада успевао да ту збиљу никако не прихвати као једино решење. Уместо да је опонаша и бави се њоме, Бели Марковић је ту збиљу тако вешто зачикавао и преуређивао својим приповедним вештинама. Његов невиђени смисао за прозно преуређење ствари помогао му је да малени Лајковац преокрене у метрополу, а његову опевану пругу у разгранати колосек путева, надвожњака и кружних петљи… Збогом, Радоване Бели Марковићу, добри пријатељу мој. Био си и остао јединствен! – каже Вида Огњеновић за лист „Данас“.
Са истим емоцијама, великим поштовањем и тугом, од Белог Марковића се опрашта и књижевник, књижевни критичар и професор др Михајло Пантић, уредник две његове књиге.
– Отишао је по свему најнеобичнији савремени српски приповедач и романсијер, мој дугогодишњи пријатељ Радован Бели Марковић. Скрајнут у свом Лајковцу, изван врвежа књижевног живота већих градова, крај чувене, у песми опеване пруге коју је фикционализовао и тако овековечио, Марковић је саздао опус који је, на срећу, већ за његовог земаљског времена постао омиљен међу, истина, не тако бројним читаоцима и, истовремено, предмет тумачења актуелне књижевнокритичке и академске мисли – каже Пантић, наводећи да је о његовим делима објављено више засебних монографија и зборника, уприличено више скупова, и одбрањено неколико дисертација.
На свом списатељском путу Бели Марковић је гледао у један од најлепших путоказа у српској књижевности, у онај који су својим лирским приповедањем на највишу уметничку коту поставили Настасијевић и Црњански, истиче за „Новости“ др Стојан Ђорђић, аутор књиге у два тома “Песничко приповедање” о прози овог писца:
– Као и они, тако је и он успео да нарацију развија до неслућених размера језичке милозвучности и естетизантне песничке меланхолије. О изузетности и снази Марковићевог лирског надахнућа најбоље говори то што је он чак и у иронију, коју ни он као модеран уметник није могао да искључи из уметничког говора о свету у коме живимо, уградио у свој доживљај човековог постојања, али тако да у његовој иронији има више духовитости и бурлеске, и благости, него очајања и ругања, а злобе нема нимало. Марковић је писац који, дакле, и иронију обликује лирски и по томе је јединствен као писац и у српској књижевности, и у ширим оквирима.
И писац Драган Великић, како каже за „Данас“, тужан је због одласка књижевног великана који ће остати упамћен и по својим високоморалним квалитетима, бескомпромисним ставовима, скромности и духовитости.
– Отишао је писац толико посебан и свој, и у литератури коју је стварао, и у животу. Био је изван кланова, добродушан, умео је да се радује успеху другог. Радован Бели Марковић, творац чудесних књига, виртуоз језика, остаје у српској књижевности на високој надморској висини – истиче за Данас Драган Великић.
Књижевни критичар, књижевник и професор др Радивој Микић, који је у мају прошле године о делу Белог Марковића објавио књигу “Роман против романа”, каже за „Данас“ да је неочекивана смрт, пре времена, ставила тачку на дело великог српског приповедача и романсијера – писца који је од седамдесетих година прошлог века до данас објавио седам књига прича и дванаест романа, и већ за живота стекао ону врсту угледа која прати само писце који у једној књижевности заузимају највише место.
– И кад прича приче о Лајковцу, Ваљеву или свом родном месту Ћелије, Бели Марковић ће и на те позорнице изводити велике теме књижевности 19. и 20. века, посебно настојећи да покаже како оно што су писци прошлости видели из трагичне визуре модерни писац може да сагледа из гротескно-хуморне перспективе. Отуда се и може рећи да је тачка гледишта, угао из ког овај писац гледа на људску судбину у свему изведена из хоризонта модерног доба, оног доба у коме се свет вредносно празни и разграђује – каже Радивој Микић.
За Гојка Божовића, песника и књижевног критичара, „меланхолични писац чистог срца“ остаће велики, необичан и недостајаће свима.
– Радован Бели Марковић је писац који је смислио свој језик, упреден од читавог низа најразличитијих нити, а потом и свој препознатљиви књижевни свет на потезу од Лајковца до „лудог и белог“ Ваљева, око Колубаре и на лајковачкој прузи, између сна и јаве, између маште и најтврђе реалности. Као мало ко, био је посвећеник књижевности и од тога није одустајао ни у приликама ни у неприликама. Знао сам га дуго, виђао ретко. Било је занимљиво слушати његове увек помало свечане речи. Као да је најпре смислио своју књижевност, а потом у јавности и у сусретима с другима проговорио њеним језиком. Незлобив и необичан, меланхоличан и чисте речи и чистог срца, недостајаће свима који су га знали. Треба га читати да би се, сем свега осталог, видело шта је све у језику могуће. Од романа „Лајковачка пруга“, заједно с низом лајковачких и колубарских прича, остаје његово највредније књижевно наслеђе – истиче Гојко Божовић у својој посвети Радовану Белом Марковићу.