Док су беле пахуље све јаче вејале колубарском вароши, уз опело свештенства које је водио заменик епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић, упечатљив говор мр Дарена Миливојевића из Градске библотеке Лајковац, звуке песама „Тамо далеко“ и „Иде Миле лајковачком пругом“, у присуству фамилије, пријатеља, суграђана, јавних личности и поштовалаца, у алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Лајковцу сахрањен је Радован Бели Марковић – лајковачки Књижевник, српски Фокнер (како рече професор Михајло Пантић).
Овом чину претходила је једночасовна комеморација у лајковачком Културном центру „Хаџи Рувим“. Након што је прочитан телеграм председника Републике Александра Вучића, обратио се председников изасланик министар полиције Александар Вулин, изразивши саучешће „не само породици, па ни само земљацима Радована Белог Марковића, већ свакоме ко говори и мисли српски, сваком оном ко се поноси нашим језиком и писмом, јер губитак је сваког од нас; српски језик сиромашнији је за једног великог говорника, великог писца, за једног колубарског ратника.“
– Отишао је Бели, али не много далеко, отишао је у свет који је сам измаштао, створио, који је правио себи, по себи, за себе, али и за нас. А како другачије потомак колубарских победника и може да оде? Достојанствено, мирно, тихо, али опет тако гласно да се пробудимо у сред ноћи са осећајем губитка, празнине. Свет му се клањао, а он је изабрао да остане тамо где се родио. И када је било мало оног места где је радио и трајао, онда је одлучио да измисли читав један свет, али само да га ограничи топонимима свог рођења. И мало му је и то било, па је решио да измисли и себе и још једног себе, поклисара мртвих душа, да измисли и постави тамо далеко.
Књижевно дело Радована Белог Марковића од самог почетка његовог стваралачког рада уграђено је у историју српске књижевности, оценила је на комеморативном скупу помоћник министра културе и информисања Славица Трифуновић.
– Књижевна критика описивала га је као необичног писца и та непресушна оригиналност трајала је кроз скоро четири деценије стварања. У том времену као да је у српској књижевности владао прећутни договор, да пошто нико неће умети и знати да пише као Радован, нико и не покушава да ствара дела налик његовим. Предивним језиком, пуним духа народа којем је припадао, градио је дела којима није било равних ни сличних…У овом часу, опраштајући се од великог књижевника, пратећи га у наднебесно Бело Ваљево, у неки вишњи Лајковац оностраног бивства, уверени смо у непролазност његовог дела, у нове читаоце који ће пролазити пределима његове уметничке имагинације, који ће се као и ми читајући чудити и питати: какав је ово необичан писац, каква су ово дивна књижевна дела сачињена неописивом маштом и живим језиком?
Највећи познавалац опуса Белог Марковића и рецензент више његових књига, професор др Радивоје Микић, изричући мисао да је писање је поништавање ништавила у које, пре или касније, тоне све што око нас постоји, све што је творевина онога који се више непосредно не оглашава, али бира оне кроз које ће нам говорити, констатује да је Радован Бели Марковић један од њих.
– Радован Бели Марковић, парадоксално, у српској књижевности био је највећи песник међу онима који нису користили стих као изражајно средство – оценио је професор Радивоје Микић. – Књижевна судбина може да добије много облика, Бели Марковић је за себе изабрао ону судбину која подразумева предану службу језику, уметности причања. Зато је и одлучио да пише само приче и романе. Од самог почетка се определивши да му колубарски крај, Лајковац и Ваљево буду средиште књижевног света, Бели Марковић све до завештајног романа “Стојна ветрењача” није престајао да пише једну разгранату поему о свом завичају, у којој се мешају похвала и покуда, радост и туга због тога што је све онако како јесте.
Душан Михајловић, дугогодишњи пријатељ преминулог књижевника, некадашњи градоначелник Ваљева, указао је и на нека друга интересовања и бављења Белог Марковића, односно да је био културна потка Младих истраживача и велики заљубљеник у ваљевске планине, посебно у Повлен.
– Бели је утемељивач институције „повленског народа” и први и једини председник њеног извршног органа четири деценије. На овој мистериозној планини где је Ноје везивао барку, написао је Радован многе своје репортаже, чувену “Звекару”, приповетке “Црни колач” и “Швапску косу”. Године су му доносиле мудрост и сталне књижевне успехе и признања. Старост је ломила његово тело, али није сломила његову љубав за одбојку, Повлен, Горњу Колубару, Бело Ваљево и Србију.
Напустио нас је последњи „кавалер старог премера“, човек кога су они који су читали његово дело сматрали великим књижевником, а они који су га познавали – великим човеком, рекао је Андрија Живковић, председник општине Лајковац.
– Радован Бели Марковић је као директор лајковачке библиотеке сарађивао са најзначајнијим именима српске књижевности и културе, стварајући културни и књижевни миље у овдашњој железничкој и радничкој вароши. Могао је да бира место боравка, али је остао веран свом завичају, Лајковцу, Ћелијама и Ваљеву, који су од реалних постали његови књижевни простори, показујући да се географска ширина не може мерити ширином човекове душе. Неизбрисив траг наставиће да траје кроз књижевна дела која је оставио. Памтиће се као један од највећих српских књижевника. Говорио је да је почаствован што пише на краљевском српском језику. Поносио се својим српским пореклом и богатом традицијом свог народа.
На комеморацији је приказан телевизијски прилог са летошње промоције последњег романа „Стојна ветрењача“, уприличене на старом железничком мосту у Ћелијама, родном селу великог писца. Водитељ комеморације Радмила Новаковић, која је годинама учествовала на књижевним догађајима посвећеним Белом, на крају је прочитала одломак из приповетке „Црни колач“.
Радован Бели Марковић је изненанада преминуо на Богојављење, у 75. години. Иза себе је оставио супругу Емилију, с којом је провео скоро пола века у браку. Створио је богат и јединствен књижевни опус, сачињен од прича, приповедака и романа, овенчан књижевним наградама и друштвеним признањима.
