Славица Гароња из Београда први је добитник књижевне награде „Радован Бели Марковић“ за роман „Шапати Mале Влашке“. Награда јој је уручена данас, на рођендан Белог Марковића, на пригодној свечаности у у порти манастира Светог Ђорђа у селу Ћелије код Лајковца, које је родно место познатог књижевника.
Награду је Славици Гароња уручила Биљана Богдановић, директорка Градске библиотеке Лајковац, која је и организатор конкурса за најбољу књигу прозе на српском језику у 2021/22. години. Конкурс је установљен у знак сећања на знаменитог писца и суграђанина, преминулог у јануару ове године.
– Радован је написао мноштво књига, добитник је бројних признања, награда за књижевно стваралаштво. Бавио се новинарством дуги низ година, био први самостални управник библиотеке, најзаслужнији за добијање просторија у којима се сада налази установа. Оставио је дубок траг у српској култури и књижевности, поносни смо на то што је један од најславнијих српских писаца данашњице из Лајковца. Одлазио је много пута, пролазио и увек се враћао јер овде му је срце било најмирније, међу својима. Ћелије, пруга и Лајковац су мотиви који су неизоставни у његовим делима. Исто тако ће и „Дани Радована Белог Марковића“ бити уписани у календар културних манифестација наше општине. Књижевник Радован Бели Марковић засигурно је оставио неизбрисив траг у српској књижевности, његов лик и дело тек ће се проучавати и писати – рекла је у свом говору Биљана Богдановић.
Од прозних дела из продукције 2021/2022. године, пристиглих до 1. септембра на адресу Градске библиотеке Лајковац, жири у саставу др Слађана Илић, председник, др Весна Тријић и мастер Дарен Миливојевић, већином гласова за првог носиоца награде изабрао је роман Славице Гароње „Шапати Mале Влашке“ (Прометеј, 2022. године). Овај роман, са до сада објављеним ауторкиним романима „Повратак у Аркадију“ (СКЗ, 2014) и „Парусија, гласови испод папрати“ (Прометеј, 2018), чини својеврсну трилогију о животу и судбини Срба из Западне Славоније. Преносимо најзначајнији део из образложења које је представила др Слађана Илић:
– Изузетна вредност и значај овог романа јесте његова енциклопедијска и речничка, истовремено и лирска природа. На начин сродан белимарковићевском, ауторка чува целокупну језичку меморију приповеданог простора, од тог богатства стварајући дело које садржи: приче из давнина, али и из свакодневног живота, анегдоте, пословице, веровања, поуке, пошалице, ругалице, бајања, басме, песме, изворну мудрост… Тај језик је за њу биће Аркадије, оне које више нема, о којој увек лирски приповеда, јер како би другачије о повлашћеном простору свог живота, а која је у последњем усташком погрому, у тоталном геноциду, деведесетих година прошлог века, потпуно збрисана. Дакле, остаје језик, једино имање крајишких Срба, и стари граничар, како га назива писац предговора овој књизи. Отуда, јасно, није случајно што је ауторка као први мото овог романа записала речи из прозе нашег вољеног Радована: „У междувремљу, нек знаш, дањивам ти и ноћивам у језику своме!ˮ
Тај језик има име, он јесте „краљевски језик српскиˮ, како се Радован никада није устезао да каже, напротив! То чини и Славица Гароња, како овим романом, тако и целокупном трилогијом, са пуном свешћу о томе, а искуством предака поучена, да смо у њему једино сигурни.
Ако бих се усудила да поредим његову поетику са својим награђеним романом могла бих рећи да су главни јунаци наших проза простор и време, и наравно – језик и речи, рекла је, између осталог, Славица Гароња и наставила:
– Сновидни простори у књижевном делу, остварени особеним језиком – стога су оно једино и последње уточиште које уметник изнова проналази, када је и тај стваран простор одавно девастиран и нестао – где нам је увек лепо, а у души удобно. У језику и речима је отклон од зла историје, али често и ругобне и контаминиране стварности. И може се назвати симболичном копчом, као доказ да ништа није случајно, да као мото на почетку мог романа стоји баш реченица Радована Белог Марковића, као мантра која ме је увек призивала, кадгод бих поклекла пред својим наумом, а која гласи: “У междувремљу, нек знаш, дањивам ти и ноћивам у језику своме!“ На моје велико задовољство путеви су нам се укрстили, сада, на овом вишем, метафизичком плану. Захваљујем жирију који ми је указао част и поверење да се „Шапати Mале Влашке“, као први, овенчају наградом са именом Радована Белог Марковића. Надам се да нас данас Бели гледа са ових сводова и једино жалим што није дочекао овај роман, за који је знао да га пишем и коме би се, верујем, радовао.
На свечаности је представљено и идејно решење табле која ће ускоро стајати на улазу у Градску библиотеку Лајковац, када добије име Народна библиотека „Радован Бели Марковић“ . Покровитељ књижевне награде је Општина Лајковац.
