Поводом прве годишњице смрти књижевника Радована Белог Марковића, Градска библиотека Лајковац организовала је на Богојављење „Вече сећања“. У току дана представници Општине Лајковац, Градске библиотеке и планинара “Ћире” положили су венце на гроб најпознатијег Лајковчанина и једног од најзначајнијих савремених српских писаца.

У великој сали Градске куће о Белом Марковићу и његовом делу говорили су проф.др. Радивоје Микић, др Слађана Илић, мр Дарен Миливојевић и директорка Градске библиотеке Лајковац Биљана Богдановић. Одабране приче из стваралачког опуса Белог Марковића читала је спикер Радмила Новаковић. Скупу су присуствовали Славица Гароња и Милош Јевтић, добитници прве књижевне и новинарско-публицистичке награде које носе име преминулог књижевника. Вече је почело прилогом новинара РТС-а Радована Лазаревића о Радовану Белом Марковићу, а током програма на платну су се смењивале фотографије из архиве лајковачке библиотеке.

Присутнима се најпре надахнутом беседом обратио мр Дарен Миливојевић из Градске библиотеле Лајковац:

– Не налазећи у себи довољно силе и вештине ума којима бих духовним оком сагледао несагледиво већег и грандиознијег човека од своје маленкости, препустићу то бољима и виђенијима од себе. Дозволите ми да вам исприповедам нешто од срца, јер се уздам да ћу гледајући у срце нешто ваљано и казати. Радован беше човек књиге, али и човек књига, знањем својим надвисио је како Велики, тако и Мали Повлен, али и многе учене и приучене главе свога доба. Тако је српски језик богат, а савремени писци га често модернизују и осиромашују. Радован се прихватио месијанске улоге спашавања српске књижевности показујући, али и доказујући да се у свињарском и краљевском језику српском находи обиље творачке снаге, од које се и умозрителна јапија може истесати. Како се књижеством живот подражава, а и живот неретко на књижество сличи, а у крају ближњег и свој крај се наслућује, такозвани мними литерата Р. Б. Марковић се и своје смрти дотакао сретајући је кроз своје књиге, давајући јој разна имена, ишао јој је у сусрет питајући се откуд толико мене иза черте коју још нисам прешао. О томе да ли је живот борба са ветрењачама док ветрови дувају посреди нас, свако ће се пре или касније замислити. Одговор на то питање знао је колубарски витез тужна лика, али је такође имао на уму да умире свако ко не сања и не јуриша на ветрењаче. А његова туга беше голема. Она не беше за сластима бивајућег света, већ туга трагичног осећања живота. Живота који је спознао како у дубини, тако и у висини. Живота који очара, али и разочара. Јер, где има много љубави, има и много туге. Рањена и разнежене душа дивно пева, отуда у Радована беше толико поетског надахнућа. Па и када је грешио, Радован је летео изнад наше мере строге, умео је да се насмеје искрено, са много доброте. Веровао је да нема лоших људи, јер су и такозвани лоши људи само особена врста добрих људи. Сањајући живот и живећи снове, показао нам је да је живот горак и скуп. Али и да је узалудан ако скуп и горак није. Верујем да ће затварајући се за овај свет његове се очи у неком бољем свету поново отворити. Нетко беше Радован Бели Марковић – звучно је завршио своју беседу Дарен Миливојевић.

Директорка Библиотеке Биљана Богдановић, обраћајући се присутнима евоцирала је успомене на књижевника и подсетила на све оно што је обележило прву годину након књижевникове смрти:

– Пре годину дана, на Богојављење, напустио нас је књижевник Радован Бели Марковић. Отишао је тихо, као што је и живео. Лајковац, иако мала варошица, постала је захваљујући Књижевнику културна средина. Све што је радио и стварао било је у служби српскога језика. Написао је много књига, добитник је многих награда и признања за његово стваралаштво. Био је први управник наше Библиотеке. Рођен је у Ћелијама, школовао се у Београду и Лазаревцу, радио у Ваљеву. Одлучио је да последње дане свог живота проведе у Лајковцу. Писац специфичног стила писања, коме су Лајковац, пруга, Колубара, били неизоставни мотиви у његовим делима. Библиотека је у знак сећања на Радована Белог Марковића уз подршку општине установила награду за најбољу књигу прозе на српском језику. Награда се додељује сваке године 10. октобра, на дан његовог рођења. Једнако вољен и поштован од критичара и колега писаца свих генерација, био је чувар достојанства српске културе, тако су га многи видели. Господин, каваљер, пре свега добар човек. Као таквог га се сећамо. Прошла је година, осећај да је међу нама још увек је присутан, да ће се појавити на вратима Библиотеке и пити прву јутарњу кафу са нама, уз прелиставање дневне штампе и препричавање догађаја како из културног, тако и свакодневних варошких новина. Великан српске књижевности оставио нам је у аманет стваралаштво које морамо да сачувамо од заборава за нове генерације. Много је иницијатива које су покренуте да би се на достојан начин одужили књижевнику. На нама је да истрајемо, како појединци, тако и заједно, удружени испред културних, образовних институција, па и других чинилаца који су битни за аманет српског језика – закључила је Биљана Богдановић.

Професор др Радивоје Микић је најбољи познавалац књижевног опуса Радована Белог Марковића, његов вишедеценијски сарадник и пријатељ, што је резултирало сјајном беседом на годишњицу књижевникове смрти:

– На почетку прошле године, на само Богојављење, српска култура остала је без једне велике фигуре, без романсијера и приповедача Радована Белог Марковића, писца који се годинама и деценијама оглашавао из како је преудешеног књижевног јунака мнимог литерату Р. Б. Марковића писао час из лепог, а час из свилежног Лајковца, који је сасвим сигурно баш захваљујући Радовану Белом Марковићу најмања српска варош која је стекла тако важно место у српској култури…. Може се рећи да је Радован Бели Марковић као књижевна појава још један самоук у нашој књижевности, још један писац који је сам дошао попут великих писаца 20. века као што су Томас Ман или Џемс Џојс и наших писаца, у распону од завичајног Милована Глишића до особито драгог Стевана Сремца, писца који се кретао кроз неколико инспиративних зона Банат – Београд – Ниш и за кога је Радован Бели Марковић у више наврата исказао велико поштовање преузимајући од њега поједине јунаке и мотиве. Али је Радована Белог Марковића ка књижевности водило још нешто, нешто о чему је он и сам посведочио у једној готово пред смрт написаној приповести. То су биле вечери у Марковића оџаклији, током којих је успламтели дечарац у свет књига уводио своје најближе читајући им књиге које су се могле затећи у једној сеоској кући, драматичне појединости и судбине хајдук Станка и других књижевних јунака…. Захваљујући Радовану Белом Марковићу се у Лајковац одлазило као на неку свечаност. А онда кад више није морао да ради ништа осим онога што је сам желео и у чему је видео и неку врсту почасти, Радован Бели Марковић је прихватио, како је сам користећи се монашким речником, у белешкама говорио о неколико послушања. Био је у два мандата члан управног одбора Задужбине Иве Андрића, Српске књижевне задруге, Народне библиотеке Србије. А могао се срести и на многим местима на којима се догађа баш оно што је важно, или измиче јавној пажњи, и постаје сведочанство о томе колико брзо заборављамо важне људе српске културе. У такве догађаје ван сваке сумње спада откривање спомен плоче на згради у Улици Светога Саве у којој је живео песник Стеван Раичковић, откривање на које многи од оних од којих се то очекивало нису дошли, али је дошао Радован Бели Марковић који је и мимо тога за Високог Стевана српске поезије увек имао лепу реч….Спајајући лексику Доситејевог доба са елементима преузетим из наше усмене и средњевековне књижевности, Радован Бели Марковић је изградио један особен језик који је толико удешен да се ефекти његове употребе могу упоређивати само са оним што песници и то они највећи траже од језика. Али је и синтакса прозе Радована Белог Марковића заснована на сваковрсним одступањима од свих правила којима на језик иоле осетљив писац мора пре или касније да окрене леђа. Актуелизација читавих лексичких слојева који су или потонули у заборав или су на том путу омогућила је Радовану Белом Марковићу да практично покаже како прави приповедач и романсијер рачуна на укупну језички оивичену меморију своје културе. А на тај начин језику приступају највећи писци, Радован Бели Марковић је један од њих – констатација је којом је професор Микић завршио још један у низу омажа Белом Марковићу.

Др Слађана Илић је докторирала управо на тему стваралаштва књижевника Радована Белог Марковића, а била је и близак пријатељ књижевнику и његовој супрузи Емилији. Тема њеног излагања био је аспект смрти у књижевниковим делима:

– Радован Бели Марковић је био по много чему инспиративан, о чему говори чињеница да распон година између његових најстаријих и најмлађих тумача износи читавих седамдесет година. Како је Радован умео са многим значајним темама књижевности наоко пишући роман ниочему, врло често, чини ми се готово увек писао је о смрти. Ја сам изабрала вечерас да говорим управо о том аспекту његовог дела, помало се надам да ћемо се срести како то баш вечерас рече професор Микић, изнад девет белих облака. С обзиром на то да је Радован Бели Марковић писац који се у својим делима систематски бави категоријом смрти, њеном филозофијом и естетиком, важно је да примимо чињеницу да се за процес дестабилизације света у прози овог писца не завршава ништа катастрофом која изазива смрт. Она је константа, али не производи неки нарочити вид узнемирења његових јунака, јер они управо у том свету и сазнањем те чињенице функционишу што појављујући се из сопственог живота, што иза својих смрти. Катастрофа и смрт, дакле, у делима Радована Белог Марковића нису у сразмерном односу. Оно што је потенцијално катастрофично у његовим делима увек је у вези са животом а не са смрћу.

Радован Бели Марковић преминуо је 19. јануара 2022. у 75. години живота.Претходна година протекла је у знаку бројних активности у спомен и у знак сећања на најпознатијег Лајковчанина.

Градска библиотека Лајковац убудуће ће носити назив Народна библиотека „Радован Бели Марковић”, одлучили су једногласно одборници Скупштине општине Лајковац, већ након пола године од књижевникове смрти.

Награду „Радован Бели Марковић” за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у протеклој години установила је Градска библиотека у Лајковцу. На дан рођења Радована Белог Марковића књижевна награда која носи његово име, првом добитнику књижевници Славици Гароњи за роман Шапати Мале Влашке уручена је у порти Манастира Светог Георгија у Ћелијама, родном месту писца. Постоји идеја за манифестацију “Дани Радована Белог Марковића” на иницијативу локалне самоуправе.

У издању лајковачке библиотеке, у гласовитој колекцији „Одговори“ објављена је књига „Отворена поља Радована Белог Марковића“, угледног новинара и публицисте Милоша Јевтића, која представља књигу разговора, који су вођени у последњих неколико година живота Белог Марковића.  Аутор књиге Милош Јевтић је први добитник новоустановљене награде “Бели” за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе, коју је установило Удружење “Бели Повлен” из Ваљева у знак сећања на Радована Белог Марковића.

ОК Железничар, чији је почасни члан био, организовала је меморијални турнир у његову част.

Радован Бели Марковић је први добитник Повеље за животно дело општине Лајковац, која му је уручена 16. септембра 2021. године поводом Дана општине. У јулу 2021. прелепом књижевном вечери на старом ћелијанском мосту обележено је 50 година његовог богатог стваралачког рада. Општина Лајковац и Градска библиотека Лајковац 2013. године објавиле су сабрана дела знаменитог суграђанина. У више наврата Градска библиотека и Општина Лајковац били су покровитељи и организатори научних скупова посвећених Марковићевом стваралаштву.